PrijemPrijem  PortalPortal  KalendarKalendar  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  

Share | 
 

 Ljubavna prica ^___^

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Linaa^^
Novi učenik
Novi učenik


Broj poruka : 83
Points : 113
Datum upisa : 05.08.2011
Lokacija : Ниш

PočaljiNaslov: Ljubavna prica ^___^   Čet Avg 11, 2011 8:44 am

Prica je dugacka ali vredi je procitati :)
I da na pomenem ovo nisam ja smislila nasla sam je na netuu...



Moja sestra Mila rodila se samo deset minuta posle mene. Ali to je nije sputavalo da u kasnijem našem životu, detinjstvu, odrastanju i sazrevanju, bude uvek za korak ispred mene. Čak je i fizički "prednjačila". Priroda je bogatije darovala na onim mestima koja su oduvek privlačila muške oči. Ne mnogo visoka, bujne crne kose, čije su se kovrdže vragolasto spuštale niz leđa skoro do zadnjice, umetnički izvajanih kukova, bedara i grudi, pogleda zanesenog i u isti mah koketnog. Mila je i kao devojčica mamila uzdahe suprotnog pola. Iako je u pubertetu nabacila koji kilogram viška, oni su se tako savršeno rasporedili na njenom telu, da ju je to samo činilo još zanosnijom. Ali moja sestra nije samo bila "lepotica sa naslovne strane", već i vrlo inteligentna mlada osoba, kojoj nije bilo potrebno mnogo muke oko učenja i angažovanja oko drugih stvari u životu. Uvek nasmejana, duhovita, u društvu omiljena i zabavna. Mila je postajala opsesija lokalnih mladića, našeg malog mesta u kome smo odrastale. Muškarci su je obožavali, ali i ona njih. Ipak, sa njima se uvek samo poigravala, flertovala - koketno se odnosila prema svojim obožavaocima, nikada ne ulazeci u ozbiljniju vezu.
- Ti su luda, devojko. Sticice te zaslužena kazna kad tad! - duhovito je prebacivala sebi ispred ogledala kad god bi se spremala za izlazak, zadovoljna svojim izgledom.
Bile smo treći razred srednje škole, kada su nas roditelji, te godine, iznenadili odlaskom u Grčku na more. Mila i nije bila baš oduševljena tom idejom, jer se prvi put te godine ozbiljnije zagrejala za jednog mladica iz škole.
- Možete i bez mene... Ja ću ostati sa bakom... Ma, ne ide mi se... - molečivim glasom je pokušavala da ubedi oca, ali on nije posustajao, jer je znao da ne sme da je ostavi samu sa bakom duže od tri dana. I zato je, prilicno nevoljno krenula. Prvog dana na moru u Grčkoj nije ni provirila ni kroz prozor, ozbiljno uzdišuci.
- Hajde, Mila, videla sam neke Jugoviće na plaži. Mislim da su Crnogorci, ima jedan zgodan, dopašce ti se. Crn je, i baš onakav kakve ti voliš. Ma, hajde, zavedi ih malo. Nema nijedne dobre ženske na plaži. Sem mene naravno! - pokušavala sam da je oraspoložim i ona je, mada prilično mrzovoljno, obukla svoj kostim i ispunila mi želju.
- Bila si u pravu, onaj crnopurasti je zgodan... Ti... pa mogla si odmah prvi dan da mi kažeš bezobraznice jedna... - govorila je kao besno i započela jurnjavu za mnom po plaži. Znala sam taj njen trik, kojim je želela da privuče pažnju društva koje je sedelo blizu nas, ali je i to bilo suvišno, s obzirom da su, čini mi se, svi primetili dve zgodne crnke, bliznakinje, čije su kose lepršale na egejskom vetru. Zdravo, ja sam Igor. Vidim, naše ste... - s osmehom mi je prišao crnpurasti Apolon, kako ga je Mila nazvala, i pružio ruku. - Tu ste sa roditeljima, koliko sam uspeo da primetim... A gde su oni sada... - nije skidao osmeh sa lica, ali ni pogled sa Mile koja se brčkala u plićaku. I ne sačekavši moj odgovor, nastavio je nespretno: - Bliznakinje... interesantno, a kako ti se zove sestra... - i tu poče da se slatko smeje, pokazujući svoje kao biser bele zube i uz izvinjenje, dodade: - Oprosti, molim te... Nisam sačekao ni da mi kažeš svoje ime. Baš sam... oprosti, ali tvoja sestra me je očarala, a nisam imao hrabrosti da priđem njoj. Biće da si mi ti nekakao... Ne znam... Joj, kakva sam budala ispao...
- Ništa za to, navikla sam, mislim, uglavnom nju prvo primete, a ona se zove Mila. Ja sam Janja. I da, roditelji su otišli na ručak... - pokušavala sam da odgovorim na sva njegova pitanja i bilo je pomalo čudno, ali istinito, nas dvoje smo se sprijateljili od prvog momenta.
Simpatija između Igora i Mile počela je da se naslućuje već posle nekoliko dana našeg zajedničkog druženja na Tasosu, a petog dana na plaži Mila je sa ozbiljnim licem i pogledom zalepljenim za sunce koje je u zalasku izgledalo kao vatreni krug zakačen za purpurno nebo, prošaputala: - Janjice, meni su se u stomaku pojavili leptiri.
- Mila, šta si rekla? Da se nisi...
- Da, mislim da sam se jako zaljubila... - tiho prozobori i usne razvuče u široki osmeh. - Toliko mi nedostaje, da mislim da ću izludeti. Večeras ga moram videti. I ako on ništa ne pokuša, ja cu. Ne mogu više da cekam. Pokrivaceš me, zar ne? - umiljato mi se obratila, i ja nisam imala srca da je odbijem. Znala sam kako se oseća. Tu noć, ljubav između Mile i Igora pocela je da se rasplamsava, i do kraja nešeg boravka u Grčkoj oni su se tako zaljubili da jedno bez drugog nisu mogli da dišu.
- Janjo, šta da radim... Zaljubila sam se do ušiju. Sva gorim iznutra. Kada me dodirne, kada me poljubi osećam kao da ću izgoreti od želje za njim. Tako je nežan i pažljiv, oko moje... Znaš kako mi tepa? Kaže mi "miko moj" i "oko moje" - ispovedala mi se Mila svake večeri.
- Pazi mila moja, znaš da je stariji od nas više od četiri godine i da je iskusniji, nemoj da žuriš, razmisli malo. On je meni drag, ali bojim se da ne bude ljubav kratkog daha i da sve ne zaboravi kada se vrati u Nikšić, a ti da mi posle patiš. Nikada nisi bila ovako zaljubljena.
- Jeste, ali... ako bude hteo, spavaću sa njim. Da, odlučila sam. On je taj... - sanjarila je Mila i zaljubljenih očiju tražila odgovor u zvezdama nad grčkim morem.
Igor se vratio u Crnu Goru, mi u naš mali grad, sa Milom koja se od tuge razbolela i skoro ceo mesec tiho, u sebi tugovala, patila i čeznula za svojom ljubavlju. Svoju nevinost i čednost nije izgubila tog leta sa Igorom, jer on nije insistirao, razumeo je njene strahove i neverice i pustio je da sama izabere trenutak za to.

Ah te ljubavi, govorili su naši roditelji i nisu se bunili što je Mila sate provodila na telefonu razgovarajuci sa Igorom. Davala je čitavo malo bogatstvo na pisma kojih je dnevno pisala najmanje dva.

- Janjuška, da li ti znaš da ja ne vidim drugog sem njega. Samo čujem njegov glas i još osecam njegov dodir. Mnogo ga volim. Još samo četiri dana do susreta sa njim... - brojala je Mila dane kada će se videti sa Igorom.

- Janjo, ne zaboravi da kažeš Mili koliko je volim... - govorio mi je Igor kada bih razgovarala sa njim.

Viđali su se povremeno, onda kada bi nas dve uspele da ubedimo roditelje da nas puste u Beograd kod tetke i kada bi Igor dolazio redovnom autobuskom linijom Podgorica - Beograd, gde se zaposlio kao kondukter, samo da bi mogao što češće da viđa Milu. Ona nije htela nigde da bez mene, jer smo oduvek bile jako vezane jedna za drugu, osećala se sigurnije, a i znala je da u meni ima saveznika koji je nikada neće napustiti.

Igoru je bilo dovoljno samo da je vidi i to malo i da bude zadovoljan, a Mili je to malo bilo toliko malo, da je počela, postepeno, sve manje da priča o Igoru. Znala sam da je luda glava počela da se hladi...

- Mila... šta se dešava? Tajanstvena si postala... Hajde, kaži mi, šta se događa? - molila sam je da mi se izjada.

- Ništa... Igor je počeo da spominje da želi da živimo zajedno... u Podgorici. Kaže da bih ja tamo mogla da upišem fakultet, znaš da je njegova mama profesor na Filozofskom u Nikšicu... on bi se zaposlio... Ne znam, mislim da nam čarolija nestaje...

- Ne brini... bice sve u redu. Samo ste malo preterali u...

- Nismo preterali, to je bila ljubav iz snova, onakva kakvu sam oduvek želela, o kojoj sam maštala. Čak me ni ne tera da vodimo ljubav, čekaće kaže koliko god je potrebno, ali ja... Janjice... - govorila je kroz suze.

A onda se dogodilo ono čega sam se pribojavala. Mila je Igora volela celim srcem i čistom dušom devojke. Ali se plašila onoga što bi joj Igor mogao da predloži. Braka i odvajanja od mene. Za to još nije bila spremna. Bila je zima i hladni podgorički vazduh sa Morače uvlačio nam se u kosti kada smo stigle u Podgoricu. Išle smo kod jedne moje prijateljice koju sam još u detinjstvu upoznala na moru i kako su se njeni i naši roditelji poznavali, to je bilo dovoljno da dobijemo dopuštenje da zimski raspust provedemo tamo. Mila je bila oduševljena.

- Idem da kupim cigarete - rekoh brzo primetivši čudan nemir u Igorovim očima kada smo seli u jedan kafić.

- Neka možemo i bez njih, imam još nekoliko. Sedi. Htio bih da i ti budeš tu... - počeo je najpre tiho, a onda sve glasnije. - Mila, udaj se za mene! - gotovo da je viknuo od uzbuđenja, dok je na sto ispred moje sestre stavljao kutijicu sa predivnim zlatnim prstenom na kome se presijavao rubin.

- Igore, ...ja, ja... - Mila je prebledela i nije znala šta da kaže. Zacutali smo svi. Nastala je takva jeziva tišina, koja mi i dan danas odzvanja u ušima.

- Ja ne mogu da se udam za tebe... - izustila je Mila posle kratkog zatišja. - Ne mogu... - ispustila je to iz sebe kroz očajan jecaj i buru suza i istrčala iz kafića. Igor je ostao zaleđen za stolom i gledao u praznu stolicu. Zatim je dograbio kutiju i izleteo za njom. Gledala sam za njima i videla kako je Igor drži za nadlakticu dok ona kroz suze pokušava nešto da mu objasni. On je odmahivao glavom, uzimao joj ruku, ljubio je stotinu puta u minuti, grlio je, stiskao joj obraze svojim šakama i po micanju usta razaznavala sam da stotinu puta izgovara njeno ime...

Mila me je tražila pogledom, ja sam izašla na ulicu i čula Igorove reci:

- Ako ga ti neceš, neće ga nositi nijedna druga! - okrenuo se naglo, otrčao do mosta i bacio prsten u Moraču. Mila je dotrčala do mene, bacila mi se u zagrljaj i neutešno plakala. Tog dana njena se duša razbolela, a srce joj se pretvorilo u kamen.
Dugo posle toga nismo spominjale Igora. Samo ponekad, kad bi je neka pesma ili neka osoba podsetila na njega. Samo jednom, na maturskoj večeri, kada smo obe bile pomalo pripite i sedele na terasi hotela, dok su se ostali veselili, gledale u zvezde i prisećale se minulih dana, Mila mi je rekla:

- Znaš, jednom mi je Igor rekao kako obožava ovaj moj mali ožiljak na usni i da bi me uvek po njemu prepoznao, a ja njega po njegovim očima, crnim kao ugarak. I rekao mi je da bi svojim sinovima dao imena Marko i Nemanja, a da bi mu se cerka zvala isto kao i njena majka. Mislim da će se moja deca zvati tako.

- Ne može. Ja sam im tetka i ja ću im dati imena... - smejale smo se, ali se Mili u kraju oka pojavila suza. Ta suza ju je pratila dugo godina kasnije. Čak i onda kada se udala za čoveka koga je volela, bar je tako mislila, kada joj se rodio sin Marko i ćerka Mila. I uvek kada bi slucajno naletela na neku njegovu sliku ili pismo. Pa i onda, kada bi me upitala:

- Šta misliš gde li je sada i šta radi? Ti sigurno znaš, samo mi ne govori. Tvoja drugarica Snežana sigurno zna.

- U Francuskoj je bio. Mislim da se oženio, nije sigurna, odavno ga nije videla u Podgorici, mada je cula da je dobio dvoje dece... - prenosila sam joj informacije koje bih cula od moje prijateljice iz Podgorice, kod koje smo poslednji put bile zajednog tog decembra kada su se rastali Igor i Mila.

- Daj Mila, prošlo je dvanaest godina od tada, mislim da bi bilo krajnje vreme da ga zaboraviš!

- Ne, mislim da ga nikada neću zaboraviti. Mada se često pitam kako sada izgleda... - i završila bi svaki dalji razgovor o njemu.

Mene je posao često odvodio u Podgoricu, ali su se moja zadržavanja svodila na samo jedan dan. Ipak, čini mi se da je sudbina tako htela, jedan posao nalagao mi je zadržavanje od nekoliko dana, pa je Mila, na moje insistiranje, jedva pristala da pode sa mnom jer mi je bio potreban tumač za italijanski, za šta je ona bila ekspert.

Let do Podgorice provele su u čavrljanju o neobaveznim stvarima i u pravljenju planova za naredne dane. Iznenada Mila se uspravila u sedištu i gurnula me laktom:

- Pogledaj u red ispred nas, malo desno, prvo sedište, čovek u crnoj kožnoj jakni, onaj što se stalno nešto okreće, zar ti ne lici... Te oči... Uvek bih ih prepoznala...

- Igor. Nemoguće... Ovaj ima bradu i... malo više kilograma... Čekaj da se ponovo okrene... - i onda sam zaćutala, jer me je taj čovek zaista podsetio na njega.

Mila je naglo ustala, ali ju je stjuardesa vratila na mesto rečima da slećemo i da se veže. Jedva je dočekala da ustane sa sedišta. Kao žeravica progurala se između ljudi koji su krenuli ka izlazu, stala iza njega i upitala: - Izvini, Igor... zar ne?!

On se okrenuo. Pogledao je vitku, sada već manekenski građenu brinetu sa kratko podšišanom kosom u elegantnom kostimu.

- Taj ožiljak... Ne mogu da verujem... Mila?

- Da, ja sam... Bože...

Ljudi su ih već izgurali do izlaza, Mila se okrenula ka meni, ali ja sam joj dala znak da ide i da cu je stići. Kada sam došla do nje, ona se smejala širokim i toplim osmehom koji je sebično darovala samo svojoj deci, nikada drugima oko sebe, pa ni meni više. Oči su joj sijale.

- Prepoznaješ li ovu gospođu? - upitla ga je pokazavši na mene, a on se srdačno bacio meni u zagrljaj i oduševljeno rekao:

- Hej, vidi ti ovu ljepoticu! Šta ste to uradile sa sobom? Izgledate kao zmajevi? Čujem da ste ovdje poslom i da ostajete nekoliko dana. Mili sam dao moj mobilni, nazovite me, da popijemo po piće. Hajd', a sad pošto žurim... Janjo, tebe zadužujem da se obavezno javite, pošto ovoj maloj ne verujem.

Milu je pecnula ova žaoka i na njenom licu se odjednom vratio opet onaj staripatinasti izraz.

- Da, javiće ti se! - izustila je kroz zube i znala sam da ću imati muke da je ubedim da okrene taj broj mobilnog.

Nakon dva dana ubeđivanja i razgovora, Mila je nazvala Igora. Bio je ljubazan i prijatan što sam mogla da primetim iz njenog izraza lica i držanja tokom razgovora. Našli smo se u našem hotelu i razgovarali... Razgovarali i razgovarli. Satima. Igor se vratio iz Francuske sa velikom lovom, uložio u biznis i obogatio se. Oženio se i dobio sina Marka i ćerku Milu. Nadao se i Nemanji, ali su prilike bile takve da je njegova žena odustala od toga. O Mili je znao gotovo sve. I kako joj ide u životu i braku, u poslu, čak i to da je imala i jednu kratku ljubavnu vezu u toku braka.

- Odakle sve to znaš? - upitala ga je iznenađeno.

- Kada si ti u pitanju, imam svoje špijune. Hoceš da ti kažem i s kim si izgubila nevinost? - nije izdržao a da je ne bocne.

- Ja odoh na spavanje, a vas dvoje ostanite da pričate, jer mislim da imate mnogo šta da kažete jedno drugom. I bez zlobnih komentara i žaokica, molicu. Sestra mi je još uvek na to osetljiva - dodala sam i krenula u svoju sobu. U odlasku uspela sam samo da čujem Igorov glas kako bolno priznaje:

- Mnogo si me povredila, oko moje!

Znala sam da ovo nece na dobro izaći.
Ostale smo u Podgorici dve nedelje. Vidala sam je samo kad mi je hitno bio potreban prevodilac. Dolazila bi nasmejana, sveža, razdragana kao devojčica.

- Janjo, on je divan. Ponekad pomislim da nije stvaran. Ne znam da li mi se stvarno to dešava ili ću se ujutro probuditi i shvatiti da je sve san. Njegovi dodiri, poljupci... Njegov miris... Šta sam sve propustila? Koliko smo samo oboje propatili zbog moje nepromišljenosti? Znaš, ne slaže se sa svojom ženom, kao ni ja sa Milanom. Hoće da se razvede. Znaš da i ja o tome razmišljam, već dugo, da se razvedem od Milana, ali mi je žao Marka i Mile... Hm, zamisli, i deca nam se isto zovu. Rekao mi je da me još uvek voli, misliš da je to istina?

- Ne znam, možda... - nisam želela po prvi put u životu da joj kažem šta stvarno mislim, jer sam želela da pronađe svoju izgubljenu polovinu bica.

- Vidi, moraš opet da me pokrivaš. Zbog Milana...

- Mila, ti imaš i ono dvoje anđela... - pokušala sam da je vratim u ovaj svet, ali ona je lebdela, po prvi put posle 12 godina tabananja u krug po čvrstom tlu i samo klimala glavom: - Da, da, moji anđeli, uželela sam ih se...

Igor i Mila nastavili su da se viđaju, tajno, čas u Beogradu, čas u Podgorici, malo u Novom Sadu, malo u Nišu, skrivajući se. Ali nisu mogli da sakriju svoja osećanja. Milin muž Milan primetio je da se nešto dešava i od mene zatražio pomoc. Nisam ništa morala da mu kažem, jer me je i sam upitao, jednom prilikom:

- Ona je u Podgorici ponovo srela Igora?

- Da - kratko sam mu odgovorila. Više nije postavljao nikakva pitanja, povukao se i ostavio Mili prostora da i dalje lebdi.

Godinu dana Mila je znala samo za Igora i svoja dva anđela. I ja sam postala tamo neka druga, posle njega. Nisam se bunila. Mislila sam prestaće. Ali... Jednog dana, moja sestra je uletela u moju kancelariju i oduševljeno mi rekla:

- Ja sam trudna!

- Pa cestitam! Znači imaćemo i Nemanju, ako Bog da! - oduševljeno sam primila ovu vest i upitala je: - A šta kaže tata?

- Igor još ne zna, ali...

- Stani! Kako Igor, valjda Milan? - prekidoh je.

- Ne, nego Igor. Dete je njegovo. U stvari naše! - i dalje je kliktala od oduševljenja moja sestra.

- Mila, molim te. Da li ti cuješ sebe? Ženo!

- Šta je bilo, Janjo? Zašto si iznenađena? Znaš da sam oduvek želela njegovo dete!

- Ma znam, ali... Milan... deca.

- Niko ne mora da zna. Samo ti i ja! Čak ni Igor! Biće to naša mala tajna... - smeškala se i ništa manje razdragana obigravala je oko mene i ljubila me. - Važi?!

Nisam joj ništa rekla. Nisam ni pokušavala, jer je sada bila preosteljiva. Ali, Milan je shvatio da dete nije njegovo. Napustio je Milu i tražio starateljstvo nad decom. Moja sestra je to prihvatila vrlo ležerno, verujući da ću joj ja, kao iskusan advokat, srediti da deca ostanu kod nje, s obzirom da su još uvek bila mala.

Preselila se u Herceg Novi sa decom, nakon razvoda sa Milanom, želeci da bude što bliža svojoj mladalačkoj ljubavi. Nije mu rekla da je u drugom stanju, čekala je jer je verovala da će se i Igor razvesti i da ce konačno živeti svi kao jedna velika i srecna porodica. Jednog dana mi je zazvonio telefon i s druge strane čula sa njen ledeni glas: - Dođi!
Prvim avionom uputila sam se do Herceg Novog imala šta da vidim. Milu sleđenu, okamenjenu, kako sedi na stolici pored prozora, njene anđele kako se igraju na podu pored nje i pismo u drhtavim rukama.

- On me je ostavio Janjo. Moj Igor. Hladno, kao što sam i ja njega, kaže. I sada mi to ne saopštava u lice, da me gleda, nego mi piše. U tri rečenice - jednolično je govorila dok mi je pružala parče papira na kome sam mogla da prčcitam:

"Vreme je da i ti osetiš kako je mene bolelo. Svih ovih godina. Konačno mogu da kažem da sam i ja tebe povredio isto onako kako si i ti mene - hladnokrvno. Igor"

Nisam mogla da verujem. Zagrlila sam onu dečicu koja su mi potrčala u susret, a onda i nju. Nije odreagovala. Sručila se u krevet tog dana kada sam ja došla kod nje. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće. Nije ustala, nije odgovarala na moja pitanja, na mazne dodire svoje dece. Samo je ćutala. A onda je i plakala. Kopnila je, jer nije ni jela ni pila niti je spavala. Kretala se kao zombi. Ne znam kako je u tom stanju izdržala narednih tri meseca. Ne znam čak ni odakle snage onoj bebi u njenom stomaku da dogura do sedmog meseca, kada je i ona poželela da muke prestanu i da ugleda svetlost dana. Ja sam se preselila kod njih...

Jedne večeri me je pozvala tihim, gotovo nečujnim glasom.

- Janjice moja, moj dobri anđele. Obećaj mi nešto. Obećaj! - insistirala je.

- Obećavam, kaži, milo moje, samo kaži, sve će tvoja seka za tebe da uradi...

- Obećaj mi da ceš čuvati moje anđele kao da su tvoja deca i da ceš ovom najmlađem dati ime Nemanja. Ti ceš im biti majka, bolja od mene. Ne daj ih Milanu, on ih neće paziti kao ti. U mom dnevniku je pismo, zaveštanje, za tebe i moju decu, moje bele anđele...

- Biće sve u redu, Mila moja...

- Neće, ja ću večeras otići Bogu na istinu, ali prvo se moram uveriti da mi je ovo nedonošce dobro. Ti ćeš im biti anđeo čuvar. Izvini, ali nemam snage da se borim za njih. Jednom im ispričaj sve... Možda će razumeti... Zovi ih da dođu i spremi auto da me odvezeš do bolnice...

Dok sam telefonirala čula sam ih da svi tiho jecaju i moja sestra Mila i Marko, kome je bilo tek četiri godine i mala Mila koja je bila samo 16 meseci mlađa od njega. Sačekali smo ispred porodilišta da nam saopšte vesti.

- Beba je dobro, stabilna je, čak i prilično velika iako ima samo sedam meseci, dobili ste jednog zdravog dečačića, s njim će biti se u redu. Ali majka, žao mi je što moram da vam kažem, ne znam šta je razlog, ali za nju ćemo morati da se borimo. Mislim da je gubimo, priključili smo je na aparate... - odzvanjale su mi doktorove reči. Kroz glavu su mi promicale slike našeg detinjstva, sve se vrtelo neobičnom brzinom, da bi me najzad u stvarnost vratio Markov glas: - Teto, ne daj da mi mama umre. I ja ću za njom, ako ona umre.

- Neće, milo moje, neće, bićemo mi uz nju... - tešila sam ga, ali sam predosecala da nešto neće biti dobro.

Mila je pala u komu...
Mesecima smo stajali nad njenim uzglavljem u nadi da će se probuditi. Pričali joj, Marko i Mila su joj pevali, govorili smo joj o Nemanji. Ništa. Ležala je nepomična i bleda.

Jedne večeri, deca i ja šetali smo gradom, kada me je pozvao poznati glas. "Samo polako, ponašaj se civilizovano, nemoj ga odmah napasti", smirivala sam sebe.

- Janjo, otkuda ti u Herceg Novom - upitao me je "crnpurasti Apolon" iz Milinih snova.

- Ako si zaboravio, ovde sam kod Mile. Samo što je Mila... - htela sam da mu kažem, ali mi je reč ostala prikovana za glasne žice.

- Šta je sa gospođom, da se nije razbolela od ljubavi? - hteo je da bude sarkastičan, a ja sam, i na moje i na njegovo iznenađenje, planula kao vetrom rasplamsana vatra i osula bujicu pogrdnih reci na njega.

- Ti sebični nitkove, što ne znaš da praštaš! Osvetoljubcu! Huljo! Zar posle takve ljubavi nisi mogao da joj oprostiš nego si je uništio. Gde su sada tvoji špijuni da ti kažu šta je sa mojom sestrom! Ti... - nisam birala reči. Sasula sam mu svašta u lice, samo ne i vest da je Mila, rodivši njegovo dete, pala u komu. Deca su me preneraženo gledala.

Igor me je uhvatio za ramena i protresao. Suze su mi navrle na oči. Nisam mogla da ih zaustavim. Odveo nas je do prvog kafića, seli smo i ja sam mu sve ispričala. Nije imao pojma da je Mila u drugom stanju i da je zato došla da živi na moru... U stvari, Igor mnogo što-šta nije znao. Mila je, kao i obično, bila i prema njemu vrlo zatvorena i tajanstvena.

Otišao je istog momenta u bolnicu. Seo je kraj nje i nije se odvajao od njene postelje narednih nedelju dana. Otišao je samo par puta da vidi Nemanju, koji je mirno spavao u svom inkubatoru. Jednog vrelog junskog dana u bolnicu je doveo svoje dvoje dece - Marka i Milu. Poveo ih je do njenog krevata i rekao im:

- Ovo je teta o kojoj sam vam pričao. Ona će vam biti druga mama. A ovo su vaši brat i sestra. Imaju isto godina kao i vi. Idemo da vidimo najmlađeg... - šaputao im je Igor i odveo ih da vide bebu. Milinom krevetu prišao je njen mali Marko. Pomilovao ju je po kosi i jedva progovorio:

- Mamice moja, probudi se, nedostaješ nam. Mislim da je bio čika Igor i doveo nam je batu i seku. Zovu se isto kao i mi. Rekao je da ćeš im biti druga mama. Probudi se, mami... tiho je jecao, naslonivši glavu na njenu ruku.
Prišla sam mu i pomazila ga. A onda je Mila otvorila oci. U krajičku njenog oka zasijala je suza. Pogledala je Marka i pogledom potražila i svoju devojčicu. Konačno se iz njenog oka spustila ona kamena suza na upali obraz. Kao da ju je strašno opekla, Mila je napravila grimasu kao da želi da iz sebe pusti krik. Ali glasa nije bilo, samo je zaplakala, zagrlila Marka i rekla mu: - Dovedi seku i čika Igora. Reci im da sam se probudila, oko moje maleno! - a onda se okrenula meni: - Mislim da si sada slobodna, Janjušice moja. Hvala ti... - zagrlile smo se i u suzama, bez reči, nečujno, iz duše govorile jedna drugoj ono što smo u sebi držale sve ove godine. Tako smo se savršeno razumele. - Oprostila sam mu... - izustila je tiho. - Ipak ga volim Janjo...♥


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
 
Ljubavna prica ^___^
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Te Voy a Enseñar a Querer/Ljubavna priča
» Indija-ljubavna prica ponovo na b92
» Una historia de amor/Ljubavna prica
» Najljepsa ljubavna pisma...
» Tražim note

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
El Internado Laguna Negra :: Zabava/Diversión :: SMS,Vicevi-
Skoči na: